Поступак признавања страних судских и страних арбитражних одлука покреће се приједлогом овлаштеног субјекта (странка у поступку, или њен универзални или сингуларни насљедник).
Закон о рјешавању сукоба закона са прописима других земаља у одређеним односима изричито предвиђа да је признавање одлуке страног суда у статусним стварима овлаштен тражити свако ко за то има правни интерес, дакле, и особе које нису биле странке у поступку, односно субјекти на које се одлука непосредно не односи.
Уставно правило које се мора непосредно и примарно примјењивати у свим поступцима је да се сваком мора омогућити да учествује у поступку у коме се одлучује о његовим правима, а само се право на жалбу може надомјестити неким другим правним средством.
Арбитражом се сматра рјешење спора измеðу двије и више странака од стране треће особе (арбитра) који своја овлаштења изводи из споразума странака и чија је одлука за њих обавезна. Арбитражном одлуком треба сматрати како одлуку ад хоц (од случаја до случаја) тако и одлуку институционе арбитраже.
Шта је потребно да би се признала и извршила арбитражна одлука?
Да је странка која тражи признање и извршење уз приједлог поднијела изворну одлуку арбитраже или њен овјерен препис и изворни уговор о арбитражи или његов овјерен препис. Ако признање и извршење арбитраже нису састављени на језику који је у службеној употреби суда пред којим се покрћæе поступак за признање и извршење те одлуке, странка која тражи признање и извршење те одлуке мора поднијети превод њиховог овлаштеног преводиоца.