Окружни суд у Добоју донио је дана 20.06.2019. године  пресуду којом се оптужени М.П.  из  Д. и М.С. из Д. ослобађају од оптужбе  за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142.  став 1. у вези са чланом 22. Кривичног закона  Републике Српске –Општи дио  на основу члана 298.  став 1. тачка  в. Закона о кривичном поступку Републике Српске.

Оптуженим  М.П.  из  Д. и М.С. из Д  је стављено на терет:

Да су:

Кршећи правила међународног права, садржана у одредби члана 3. став 1 тачка а. ИВ Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12. августа 1949. године и одредби члана 13. став 2 у вези са чланом 4. став 1 и 2 тачка а. Допунског  протокола уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба од 08. јуна 1977. године (Протокол ИИ), за вријеме оружаног сукоба у Босни и Херцеговини између организованих оружаних снага Војске Републике Српске, с једне стране, и Армије Босне и Херцеговине и Хрватског вијећа одбране (ХВО), с друге стране, као припадници Центра Ресора државне безбједности Добој, нарушавали тјелесни интегритет лица бошњачке националности која нису била војно ангажована нити су учествовала у војним операцијама, на начин да су:

             Дана 20.06.1995. године у Д., дошли у Д.з. гдје је оштећени Б.С. био запослен као доктор, те истом наредили да скине мантил и да пође с њима, након чега су га одвели у зграду Центра Ресора државне безбједности Добој у једну просторију, гдје су оштећеног оптужени одвојено испитивали у трајању око три до четри сата, сво вријеме тражећи да призна „гдје је закопано злато и оружје“ и гдје је „Ц“, па када би оштећени одговорио да не зна, задавали би му ударце у стомак, а када би од удараца пао на патос хватали би га руком за косу и вукли да устане, па када је одговорио да је комшија „Ц“ на економији на Барама, отишли су возилом којим је управљао А. М. по М.М. званог “Ц.“, да би потом сви заједно се одвезли пред родитељску кућу оштећеног Б. С., гдје су оптужени П. и С.наредили Б.С. и М. М. да копају тамо гдје им они кажу, али како нису успјели пронаћи закопано злато, у више наврата су појединачно одвођени до једне крушке гдје су их тукли, па су тако оштећеном Б.С. задавали ударце шаком у главу, стомак и по другим дијеловима тијела, тражећи од оштећеног Б. да држи спуштене руке низ тијело, што је исти и чинио, а када би осјетио да ће добити ударац и инстиктивно подигао руке услиједило је питање „што подижеш руке“, да би му потом задавали ударце, сво вријеме тражећи да призна гдје је закопано злато, па како оштећени Б. није знао, питао је да ли може назвати сестру Б.Х. у М., након чега су оштећеног Б. одвели до зграде Центра Ресора државне безбједности Добој, одакле је назвао сестру која му је рекла гдје је злато закопано, након чега су га оптужени поново одвели испред родитељске куће, гдје су и ископали одређену количину злата и муниције за аутоматску пушку, па су оштећеном Б. за муницију и једну количину злата издали потврду о привременом одузимању предмета, док су једну количину злата задржали за себе,

            дакле, да су за вријеме оружаног сукоба, кршећи правила међународног права, као саизвршиоци, нарушавали тјелесни интегритет  цивила,

            чиме би починили кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. у вези са чланом 22. Кривичног закона Републике Српске - Општи дио.